Zašto je važno da institucija zajedničkog obedovanja sasvim ne iščezne? Istraživanja i dalje pokazuju da su porodično vreme i rituali koji se neguju u okviru doma izuzetno blagotvorni za sve
Tačno u podne zveckao je svečani escajg na trpezarijskom stolu, kao zvona na crkvenom tornju. Iz dubokih tanjira mirisala je supa sa žutim, gustim rezancima, a u plitkim se slast pretvarala u strast sa pohovanim mesom i krompirićima. Tacne su dolazile na kraju, kao znak da je trenutak za kolače i kafu. Razgovor se “služio” sve vreme. Uz osmeh kao desert. I zdravicu za ručak zbog koga je porodica, na još jednu nedelju, bila na okupu.
Negde u međuvremenu “jelovnik” je u većini domova osiromašen. Razgovor vrlo često izostaje iz ponude. I nedeljom se više ne nudi osmeh u izobilju. Zdravica je sve ređa, jer joj nedostaje povod. Ni servis za ručavanje više nema onu svečanu odoru, a sto je scenografija bez ukrasnih salveta. Neretko i bez učesnika. Tišina je preplavila žagor. Zar je nedeljni ručak prestao da bude institucija od porodičnog značaja? Jesmo li ga obezvredili u ovom vremenu konstantne žurbe, socijalne površnosti, emocionalnog nehaja i rasparenih tanjira? Da li smo ga proterali sa scene kada smo odlučili da više nećemo da se trošimo na višesatno kuvanje i obedovanje za trpezarijskim stolom? Jer smo otkrili kupljeni ručak u trku, ispred televizora, u krevetu, dok kucamo poruke? Sami. Kada je prestalo da nam bude važno da se, bar nedeljom, okupimo? Da odložimo poslove, brige i sebične potrebe kako bismo se posvetili najbližima. Uz ručak kao savršeni izgovor da smo se uželeli jedni drugih, da nam je potrebno da se gledamo u oči, razgovaramo, smejemo se i tražimo zajednička rešenja za pojedinačne probleme.
