ŽERBO KOCKE – recept
Potrebno je:
- 250 grama putera,
- tri žumanceta,
- 200 grama šećera,
- 25 grama svežeg kvasca,
- dva decilitra mleka,
- 600 grama brašna,
- 300 grama samlevenih oraha plus
- 300 grama šećera,
- pekmez od kajsija,
- malčice soli.
Za glazuru:
- 100 grama crne čokolade,
- kockica putera i malo vode.
Priprema:
- Staviti kvasac da narasta u šolji mlakog mleka sa kašičicom šećera, malčice soli i malo brašna.
- Dobro umutiti puter, žumanca i šećer, dodati kvasac i zamesiti testo dodajući brašno.
- Podeliti testo na tri dela, razvući tri kore, pa filovati mešavinom od oraha i šećera koju bi trebalo posipati ravnomerno preko svake kore koja je prethodno namazana domaćim pekmezom od kajsija (domaći pekemz je u originalnoj recepturi!).
- Tako složen, pripremljen kolač ostaviti da narasta oko 30 minuta, pa peći na 200 stepeni, smanjiti ubrzo na 180 stepeni, oko 35–40 minuta.
- Ohlađen kolač preliti čokoladnom glazurom, pa kad se malo stegne, seći na kocke.
Kafe „Žerbo“
Kafe „Žerbo“ je najpoznatiji kafe u Budimpešti. Osnovan je 1858. godine i čuven je po poslasticama koje je osmislio Emil Žerbo.
Poslastičarnicu je 1858. godine otvorio Henrik Kugler, treće dete konditorske dinastije. Svoje znanje i veštine usavršavao je u jedanaest evropskih prestonica uključujući Pariz. Nakon toga je otvorio poslastičarnicu na Trgu Jožefa Nadora koja je ubrzo proglašena za jednu od najboljih u Pešti. Među specijalitetima koje je nudila, bili su kineski i ruski čajevi, kao i njegove ledene kreacije koje su ubrzo proglašene „najboljim sladoledom u Pešti“.
Da bi bio bliže centru grada, Kugler je 1870. preselio radnju na Trg Verešmarti. Tadašnji kupci najviše su voleli njegovu kremastu, čokoladnu kafu, jedinstvene likere i šećerne bombone. Takođe, poznate su bile Kugler pite i minjoni, koje je po prvi put bilo moguće poneti kući, umotane u papir.
Poznati ljudi tog vremena rado su uživali u Henrijevim poslasticama, između ostalih Ferenc Deak i Franc List i Elizabeta Bavarska.
Godine 1882. tokom putovanja u Pariz, Kugler je prvi put sreo Emila Žerboa i odmah prepoznao njegov talenat i preduzetnički duh. Kugler ga je 1884. godine pozvao u Budimpeštu i proglasio ga svog poslovnog partnera. Kasnije je Žerbo postepeno preuzeo Kuglerovu radnju i zadržao originalno ime.
Emil Žerbo je takođe poticao iz konditorske porodice. Rođen je u Ženevi, a iskustvo je sticao u Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj. Uveo je niz inovacija, proširio ponudu brojnim proizvodima poput čokoladnog biskvita mačji jezik i čeri pralina. Da bi ponudio ovu široku paletu svojoj klijenteli, angažovao je veliki broj zaposlenih za prodaju i usluge. Do kraja 1899. imao je oko 150 zaposlenih, od kojih su mnogi došli u Budimpeštu samo da uče i rade sa Žerboom. Zbog svog smisla za posao, postepeno je opremio pekaru savremenom mehanizacijom. Tako je ime Žerbo postalo sinonim za kvalitet i pekarsku umetnost. Pošto je njegova klijentela volela papirne kutije za pite za poneti koje je uveo još Henrik Kugler, Žerbo je nastavio sa ovom tradicijom i počeo sam da ih dizajnira.
Žerbo je bio i međunarodno priznat. Bio je član žirija i na Svetskoj izložbi u Briselu 1897. i u Parizu 1900. godine. Bio je i odlikovan francuskim ordenom Legije časti. Takođe je nagrađivan brojnim domaćim i međunarodnim nagradama.
Nakon smrti Henrika Kuglera 1908. godine, Žerbo je osnovao javnu kompaniju pod nazivom „Kuglerov naslednik Žerbo“ da bi nastavio posao. Pošto je Žerbo cenio savremene uslove rada, od 1909. godine uz konjske zaprege koristi i automobile.
U to doba Žerbo je bio poznat u celoj Evropi, dok je danas od prezimena ostalo ime kolača sa pekmezom, orasima i čokoladnom glazurom.
Za dizajn enterijera svoje poslastičarnice, Žerbo je 1910. godine poslušao savet od Henrika Darileka koji je uglavnom koristio mermer, egzotično drvo i bronzu. Štukatura plafona je napravljena u rokoko stilu Luja XIV. Lusteri su inspirisani Marijom Terezijom. Gostima su bili ponuđeni kako francuski stolovi, tako i u stilu secesije koje je Žerbo doneo sa svetske izložbe u Parizu. Žerbo je umro 8. novembra 1919. i zaveštao radnju svojoj ženi Ester koja je bila na njenom čelu do 1940. godine. Poslastičarnica je nacionalizovana 1948. i preimenovana u „Verešmarti“, po pesniku Mihalju Verešmartiju. To ime je nosila do marta 1984. godine, kada joj je vraćeno istorijsko ime.
