Prvi hleb napravila sam po završenoj prvoj godini fakulteta1986. Sećam se i datuma: 4.juli 1986.godine. Do tada sam samo posmatrala kako mama mesi hleb i ponekad bih joj spremila kvasac. A zašto sam zapamtila taj datum? E, pa priča ide ovako:
U četvrtak veče te godine majka je pitala sestru i mene da li ćemo za vikend u selo sa njom (bile smo na raspustu i bile smo slobodne). Ne, nećemo. Ostajemo kod kuće. I ona je poranila u petak i prvim autobusom otišla za selo. Ja sam se probudila ne znam tačno u koje vreme, možda oko 8, pošla u kuhinju da spremim doručak i ustanovila da hleba nema. Dobro. Spremim se za prodavnicu, odem i “poljubim vrata” što bi rek’o naš narod. Bio je 4.juli, državni praznik, i prodavnice nisu radile. Auf! Da li odmah sledećim autobusom za mamom za selo? Ne… Za doručak skuvamo sestra i ja griz, a ja rešim da umesim hleb.
Pripremim kvasac: mlaka voda, malo brašna, šećer, sve po propisu. Lepo krene kvasac, dodam ja brašna i vode i zamesim hlepčič, onako kao poveća lepinja, okrugao, testo ni meko ni previše tvrdo, sve deluje ok. Stavim da se peče (znala sam da treba jača temperatura ali nisam znala koliko treba dugo da se peče) i hleb se pekao, pekao i pekao… Nije izgoreo, kora mu je bila tvrda kao kora drveta, a unutra je delovalo kao da nije baš pečen. Nešto je falilo.
Pojele smo sestra i ja taj hleb, nije bio sjajan, ali je bio jestiv. U subotu su već prodavnice radile. Mama se vratila u ponedeljak. Malo sam bila ljuta što nas je ostavila bez hleba i što nam nije rekla za praznik (ko na raspustu vodi računa o datumima). Pitala je šta smo radile (pretpostavila je da smo nešto jele). Ispričala sam joj. Saslušala me i kao iz topa pitala: A jesi li u testo stavila SO? Neee… Bez SOLI NIJE MOGAO DA SE ISPEČE.
Dobrog hleba i pogače nema bez soli. Na pola kilograma brašna stavite bar kašičicu soli.
Jednostavna pogača
