Ovo je priča kako sam nekada, dok sam imala mnogo manje obaveza (živela sa mamom i sestrom), spremala džem od šipuraka. Daću vam par saveta ali u stvari nema određenih količina namirnica – sve je odokativno i iskustveno, ovo je više priča o mojoj nostalgiji za nekim starim vremenima.
Džem od šipuraka je prvi (i do prekjuče) jedini džem koji sam potpuno sama spremala i to više na osnovu osećaja i nekog prethodnog iskustva stečenog u pripremi drugih džemova sa mamom (ni moja mama ga nije do tada spremala – prvo sam ja počela pa ona, mada se tada ubacivala sa nekim savetima).
Šipurak smo same brale, u selu. Otkrile smo jednu ledinu gde je rastao, tako je delovalo, samo šipurak (a niko ga iz sela nije brao). Tada sam videla koliko i šipurka ima različitih vrsta: bilo je tu sitnijih, baš krupnih, duguljastih, okruglastih, narandžastih, crvenih, bordo,… Čini mi se da smo tada nabrale oko 10 do 12kilograma, jedan manji džakčić, i to smo birale samo krupnije plodove, ne sasvim meke ali koji su počeli da mekšaju. Posle smo kod kuće kuvale prvo kašu od šipuraka, pasirale, pa tek kuvale džem. Probale smo prvo, po nekim preporukama, cedjenje kroz najlon čarapu, ali smo brzo prešle na gustu cediljku. U tom prvom džemu osećale su nam se malo one siljčice od semenki šipurka pa sam sledeće godine rešila da šipurak prvo očistim.
Sledeće godine smo nabrale nešto manje šipurka (oko 8kg) i ja sam svaki presekla i očistila od semenki. To je danguban i u suštini nepotreban posao mada sam tada videla da šipurak, posebno ako je prezreo, može i da se ucrvlja. Posao je trajao nekoliko dana (po 2- 3 sata popodne kada dođem s posla), očišćen šipurak sam čuvala u frižideru, ruke su me strašno svrbele od siljčica, ali je te godine džem bio savršeno gladak i nije grebao grlo. Ali sledeće godine ipak sam odustala od tog mukotrpnog posla pa je kaša od šipurka išla DVA puta kroz gustu (veliku) cediljku i svaki put bih, pošto procedim jednu količinu, oprala cediljku, što se pokazalo efikasnim.
Postupak ide ovako:
- ako ste u mogućnosti najbolje je da oprane, zdrave, zrele plodove šipurka, presečete na pola i odsečete im onu crnu kapicu, bez čišćenja semenki (i to će vam oduzeti nešto vremena ali će vam kasnije olakšati posao).
- Nalijte šipurak vodom malo više nego da ogrezne i kuvajte dok šipurak sasvim ne omekša.
- Skuvanu kašu, dok je još vruća, propasirajte kroz baš gustu cediljku (ja sam koristila mikser sa dodatkom za pasiranje), posle svake ture operite cediljku pošto odbacite otpad od pasiranja.
- Pasiranje kroz cediljku ponovite dva puta.
- U pripremljenu kašu dodajte šećer (nemojte da me držite za reč ali stavljale smo, čini mi se, od 600-800g šećera na 1l kaše, u zavisnosti koliko nam je kaša bila gusta i koliko je bila kiselkasta) i kuvajte na umerenoj vatri, uz mešanje, do željene gustine.
- Vruć džem sipajte u zagrejane sterilisane tegle i ostavite da se skroz ohladi pa tek onda zatvorite tegle.
Godinama nisam otišla u selo jer tamo nema nikoga, imanje malo i podeljeno, a nema ni ko da ga radi jer svi živimo u gradu, dosta dalje od našeg sela, nemamo ni opreme ni vremena ni snage da to sada obnavljamo, a ne znam ni da li ta ledina sa šipurkom još uvek postoji ili ju je neko, ko još živi tamo, iskrčio i posadio nešto drugo. A nemam ni onako dobrog domaćeg džema od šipurka koji je najbolji na svetu jer je od branja do sipanja u tegle potpuno prošao kroz moje ruke.
