Srbija je prošle nedelje ponovo bila u centru bojkota velikih trgovinskih lanaca. Petodnevna akcija koja je započela kao pokušaj da se ukazu na nenormalno visoke cene, iako je pokazala pad prometa, nije donela trajne promene. Da li su bojkoti stvarno način da se promeni nešto u ovom sistemu, ili samo još jedna u nizu kratkoročnih reakcija na dugoročne probleme?
Bojkot je, bez sumnje, privukao pažnju. Broj izdatih fiskalnih računa tog petka opao je za 25 do 36 odsto u odnosu na prethodne dane, što ukazuje da je akcija imala efekta – barem privremeno. Ali, realnost je da trgovci imaju dovoljno kapitala da izdrže ove udarce, i to bez značajnih posledica. Na kraju, pitanje koje ostaje jeste: da li zaista verujemo da ćemo promeniti ekonomske tokove ako ne uspevamo da zadržimo istu energiju za borbu?
Prvo, da razjasnimo: bojkot je delovao kao povratak moći u ruke potrošača. Dali smo do znanja da nismo pasivni posmatrači, da naše odluke o tome gde i šta kupujemo mogu da utiču na profit. No, kako pokazuju iskustva iz drugih zemalja i trenutni bojkoti u našem regionu, efikasnost ovakvih akcija je, nažalost, često privremena. Trgovci će uvek pronaći načine da se prilagode, da ponude popuste ili prilagode cene, ali ne uvek u skladu s realnim potrebama i standardom građana.
Zašto je to tako? Nažalost, ekonomski sistem u kojem živimo često favorizuje velike korporacije i države koje su često povezane sa njima. Trgovci, iako prepoznaju pad prometa, znaju da će se potrošači uskoro vratiti jer nemaju mnogo izbora. Mnogi od nas, ma koliko bili nezadovoljni, neće se potpuno odreći komfora ili proizvoda koji su im potrebni. Zato je bojkot, koliko god bio snažan, često samo trenutna lekcija trgovcima, ali ne i sistemu.
Drugi problem je organizacija. Potrošači nisu ujedinjeni u dovoljnoj meri da bi trajno održali pritisak na tržište. Kratkoročne akcije, kao što je petodnevni bojkot, mogu da pokažu snagu, ali bez dugoročne strategije i zajedništva među potrošačima, teško je očekivati velike promene. Ako ne možemo da izdržimo nekoliko dana bez kupovine, kako da verujemo da ćemo moći da izdržimo boreći se za pravedne cene?
I na kraju, ostaje pitanje: da li su bojkoti dovoljno da preokrenu stvari? Možda nisu, ali svakako otvaraju vrata za širu diskusiju o cenama, pravima potrošača, i vezi između korporacija i države. Takođe, podsećaju nas da jedina prava promena dolazi kada su potrošači ujedinjeni, kada postignemo kritičnu masu koja može da izvrši pritisak ne samo na trgovce, nego i na zakonodavce.
Možda je ključ u tome da se organizujemo i učinimo više od privremenih bojkota – možda je vreme da zahtevamo sistemske promene koje će zaista omogućiti pravične cene i poštovanje prava svakog građanina. Da li ćemo to postići kroz proteste, veće organizacije potrošača, ili druge oblike borbe, tek treba da vidimo. Ali jedno je jasno – bojkot sam po sebi nije dovoljan da bi se postigla stvarna promena.
