Da ne bude da pisem i pricam samo o mami i secanjima na nju, evo i nekih pricica, zapravo anegdota o tati.
Moj tata je bio je visok, lep, zgodan, sportski tip, sa zubima kao ‘niz bisera’, pravih i lepih nogu, visokih zalizaka. Bio je veliki gurman ali nikada (koliko ga ja pamtim) nije imao visak kilograma. Njegova ‘teza’ je bila: ” Prekini da jedes kada ti je najsladje.” Lako reci ali ponekad tesko izvesti. Ovo mozda nije toliko bitno za pricu ali sam zelela da vam ga opisem kakav on zaista jeste i bio.
Tata se nikada nije mesao mami u kuhinji i oko spremanja jela, niti je ikada imao bilo kakvih primedbi ili zamerki. Nikada ga nisam cula da kaze: “Moja mama je to ovako spremala.” i slicne fraze. Uglavnom nije ni ulazio u kuhinju osim kada je trebalo spremati Sopsku/ Srpsku salatu.
Elem, posto je mama uvek bila ta koja je spremala, seckala, kuvala itd., sigurna sam da joj nije bas uvek bilo zadovoljstvo da svaku namirnicu isece po standardima. Tata joj to nikada nije ni zamerao. Ali, eto kada dodje vreme svezeg povrca (paradajza, krastavca, paprike i ostalog), usunjao bi se u kuhinji, stao u neko cose (zaboga, mama nije volela da joj se neko mota po kuhinji) i krenuo bi da secka. Evo ja i dan danas ne mogu da verujem sa kojim je strpljenjem, voljom i preciznoscu seckao namirnice za Sopsku salatu. To su bili komadici od pola centimera. Nije se moglo jesti viljuskom, nego smo morali da zahvatimo kasikom i sipamo u tanjir. Danas i iz ove perspektive mi se cini da je to mozda i namerno radio. Zasto? Pa kad god bi seli za sto da rucamo on bi govorio: ” Ajde, uzmite vi po kasiku, dve a ja cu onda ciniju da privucem sebi.”😳😂🤦♀️
Drugom prilikom, kada bi kuhinja bila prazna, tj. kada mama nije bila u njoj i kuvala, on bi istoj pristupio i krenuo u pohod. Secate se svi, a verujem da su mnogi to imali tada kao i sada, suvih ljutih, crvenih paprika sa venca. E, tata je te papricice imao obicaj da prepece na plotni od sporeta i koristio kao ekstra ljuti zacin u raznim jelima. Njemu ljutog nikad nije bilo dosta. Ne bi to bio nikakav problem da te papricice nisu bile nezamislivo i neopisivo ljute. A u zimskom periodu, kada su vrata i prozori zatvoreni zbog hladnoce, to je uzimalo svoj danak. Ljutina bi se sirila stanom a nas tri bi pocele sinhronizovano i ritmicno da kasljemo jer nas je ljutina stipala za grlo. E onda bi mama stupila na scenu:” Covece Bozji, otvaraj vrata, pogusismo se.”😂
Treca anegdota nije direktno vezana za kuvanje ali ima indirektne veze sa istom.
Bio je 8.mart te osamdeset i neke. Dan lep, suncan, obecavajuci. Nas tri smo sedele u dnevnoj sobi i kao i svako zensko celjade tog dana zeljno iscekivale da se tata vrati sa posla i donese nam neki poklon…barem ruzu. Dosao je i taj momenat, tata ulazi ozbiljan i svecan i svakoj od nas urucuje po jednu papirnu kesu. A u kesi pakovanje Vegete sa masnicom. Kad smo pogledale pa naravno da smo se zbunile i zakolutale ocima. Ali mama kako je bila bistrog uma i brze reakcije, odmah iskoci: ” Aman, zasto Vegetu?” – “Pa bilo je lepo pakovanje a i korisno je!” – rece tata, mrtav ozbiljan.😂
Mozda tata nije umeo bas najbolje da bira poklone ali znam da su bili iskreni i od srca. A iz ove perspektive i sa ove distance to zaista nije bitno. Pamtite trenutke i price a ne stvari.💖
Posveceno tati
Caslav Radenlovic (1935-2010)
