Mamin degustator

Za one koji ne znaju, imam dete, Dečaka, sa autizmom. Ima šesnaest i po godina, ne govori, dosta se uspešno sporazumevamo pokretima i pokazivanjem, ide u specijalnu školu, pekarski smer. U školi voli praksu ali kod kuće odbija da mi pomaže, više je jedno  nestrpljivo “smetalo” koje bi sve “sad i odmah” i ne razume zašto nešto mora toliko dugo da se kuva i peče, ali je zato odličan degustator (sve obavezno prvo pomiriše pa tek onda proba) – ako se njemu sviđa znači da je odlično.

Sad u nedelju (za pravoslavnu Novu godinu) odlučila sam da zamesim svež hleb (kasnije smo ustali, bilo je hladno pa rekoh da zamesim za svaki slučaj jer dok mi stignemo do pekare možda i ne bude hleba). Malo sam ga drugačije zamesila nego inače i smotala malo drugačije nego je problem kod nas što moje dete nema strpljenja da čeka da se nešto ispeče pa sve što se peče duže od pola sata tempiramo da radimo kad on nije kod kuće ili dok spava. I tako ja namestim da Dečko i ja krenemo u vožnju po gradu i šetnju, a Tata da ispeče hleb dok mi nismo kod kuće. Vratimo se posle skoro sat i po, vidim hleb ispao fantastičan, žurim da se presvučem i operem ruke, uzimam stonu  lampu (slabo mi je svetlo u delu kuhinje gde to fotografišem) i polazim za telefon kad vidim: Dečko razlomio hleb i već jede, nije se ni presvukao, razbucao veknu skroz, ništa od fotografisanjaEmoji. Smazali smo je onako vruću, malo bez ičega, malo sendviči, džem i maslac, do ručka ostao samo okrajak (srećom smo u pekari našli hleb i kupili dok smo bili u šetnji). Moraću da ponovim neki drugi dan.
Tako mi pojeo i slavski kolač. Ja spremila uveče, a vidim da se Dečko nameračio da ga načne. Kao uspem da ga sakrijem da on ne vidi, međutim mangup posle tuširanja (Tata ga tušira, a ja sam umorna već legla, a bila sam se i razbolela pred slavu) kao legao, pa ustao, pretražio kuhinju i našao hleb i morao je da ga načne da proba pa je Tata u 11 uveče zvao sinovicu da nam umesi drugi.
Ponekad jedva stignem da fotografišem neko jelo jer je Dečko nestrpljiv da proba. Jedanput sam morala da mu isečem parče torte pre nego što sam stavila šlag pa sam je tek posle filovala šlagom i fotografisala. Jedanput sam neki kolač ostavila da se stegne i dok je stigao za fotografisanje Dečko je pola šlaga skinuo i pojeo, jedva sam izvukla jedno ili dva parčeta za fotografisanje. Do sada mi je dve torte prevrnuo: uzima ih sam iz frižidera, a mi ne vidimo, i hoće da je uzme jednom rukom i pošto je torta preteška ona mu ispadne. Srećom sam obe fotografisala pre nego što ih se on dočepao – zato torte ne stignu da mi se stegnu i na fotografijama izgledaju malo šljonuto jer ih sad fotografišem odmah čim ih završim (dok Dečko nije kod kuće ili dok spava). Na sreću oba puta je na tortama bila velika količina šlaga i imale su po više korica pa sam uspela da spasem deo –  odbacila sam onu na vrhu (jer se torta preokrenula pa se vrh našao na podu) i ponovo mutila šlag.
Pre se ljutio što uopšte fotografišem, a sad mi bar to dozvoljava mada se često mota oko tanjira, pipka ako mu je nešto zanimljivo, ulazi u kadar i čeka da uzme da jede baš ono što slikam, a ne ono što sam mu odvojila u tanjir.
Zbog svih mojih “muka” ne spremam i ostavljam onoliko recepata koliko bih mogla da mi nije navedene situacije. Imam gomilu recepata koji čekaju na red, možda ih spremim kad za desetak godina odem u penziju ako pronađem osobu ili mesto gde će  Dečka da čuvaju po nekoliko sati dnevno, a dotle – strpite se.

 

Facebook komentari
Klik da oceniš ovaj recept, objavu
[Total: 0 Prosek: 0]
Podeli nešto ukusno i lepo

Ovaj sajt koristi kolačiće kako bismo vam pružili bolje korisničko iskustvo. Nastavkom korišćenja sajta slažete se sa našom politikom kolačića.

Politika kolačića