proživela živote u nekom drugom vremenu. Volela je da čita. U njenoj torbi je uvek bila knjiga njen verni I odani saputnik. Kroz čitanje ona je proživljavala neki drugi život.
Da li je nekada u nekom prošlom životu uradila nešto pogrešno, ili možda u ovome. Nemože ona sa svakim o tome da priča. Ljudi pojedini ne razumeju, neko veruje u magiju a neko samo u nauku. I magija je nauka. Počela je kiša da pada, a pojavilo se I sunce. Neko bi rekao veštice se kupaju. Pa nisu ni sve veštice zlobne. Ona je često sanjala čoveka crne kose kao gar, očiju boje ćilibara, maslinaste kože I ožiljka preko lica. Bio je visok nosio je sve crno na sebi, u uvetu je imao minđušu. Imao je crnoga konja, crnjeg od najcrnje noći. Jahao ga je bez sedla. Na domalom prstu desne ruke nosio je pečatni zlatni prsten sa slovom V. Ko je on? Pored njega je stajala devojka kose pokošenog sena, smeđih očiji, visoka, vitka u crvenoj haljini. Kosa joj se vijorila na vetru, on je gledao užarenim pogledom, iz njegovoga pogleda je izbijala ljubav I samo ljubav. Ona si su voleli. Odjednom se pojavio čovek u gospodskom odelu I zgrabio devojku za ruku. Vukao je, ona je plakala. Nešto joj je govorio, bio je jako besan. Stara ciganka je sve posmatrala I rasipala naokolo pepeo. Momak je potrčao, pokušao je da otme devojku, ali nije uspeo. Čovek u gosposkom odelu je izvukao pištolj I pucao. Nebom su počele da sevaju munje, kiša je lila. Momak je pao, devojka je vrištala. Stara ciganka je proklinjala, devojku, njenoga oca. Otac je ćerku vukao, nije se ni osvrnuo da pogleda momka. Jedan Cigan je pritrčao momku. Živ je, brzo zovite njegovu babau, ona će znati kako da mu pomogne. Kako je kiša, oluja, počela tako se I stišala. Sutradan na mestu gde su Cigani napravili logor, žive duše nije bilo, ostao je samo pepeo, koji je vetar raznosio I kao da je nešto šaputao.
Prokleti bili beli ljudi, ili se to meni samo učinilo u snu. Šta je bilo sa momkom? Kakvu je sudbinu doživela devojka?
