Gospođa Amalija je Italijanka, starija od mene, sada već ima 70 godina, a upoznale smo se pre pet godina.
O gospođi Amaliji mogla bih da napišem kraći roman sklopljen iz dopisivanja sa njom ali ću ovde pokušati da sve sažmem u jednu kratku priču.
Amalija je član humanitarnog udruženja iz Breše, grada na severu Italije, grada za koji ste sigurno čuli bar sada za vreme ovog perioda korone jer su imali veliki broj bolesnih i umrlih. To udruženje pomaže deci radnika bivših Zastavinih fabrika u Kragujevcu određenim stipendijama i taj njihov rad je započeo posle bombardovanja i bez obzira što je već duži period od tada novi ljudi im se povremeno pridružuju. Amalija i njen suprug su bili u nekkoj drugoj humanitarnoj organizaciji koja je pomagala decu i porodice u azijskim siromašnim zemljama ali da se samo sumnjalo ili se stvarno ispostavilo da ta pomoć ne ide u prave ruke, pa su Amalija i muž odustali od toga i pridružili se ovoj organizaciji za Srbiju. Posebno je bilo zgodno što su mogli sa grupom da doputuju u Srbiju i da obiđu porodicu koju pomažu i da vide kako i gde žive. Amalija je imala uslove: da dete bude određenog uzrasta, da ima nekih zdravstvenih problema i još par nekih i igrom slučaja smo se uklapali u te zahteve (moje dete ima autizam). I tako je te prve godine Amalija došla u Srbiju. Kod nas su se kratko zadržali: Amalija, prevodilac i još jedna gospođa. Donela je i poklon za dete: nešto nove odeće i nešto polovne od svog sestrića, a mi smo Italijanima poklonili teglu ajvara, domaće projice i baklavu. Bili su oduševljeni. Tada smo razmenile i imejlove: Amalija je osim svog maternjeg italijanskog znala i francuski, a pošto je bila u penziji tada je učila engleski, koji ja znam pa smo sutradan razgovarale na engleskom i dopisujemo se već godinama na engleskom.
Ona je osoba koja mnogo voli da putuje i suprug i ona su stalno putovali (Italija, Francuska, Grčka i drugi delovi Evrope) dok nije krenulča korona i dok supruga i nju nisu krenuli da sustižu godine i bolesti koje sa tim idu. I sve je interesuje i pitala me o svemu: o autizmu, bombardovanju Srbije, običajima u Srbiji, životu na Kosovu i trenutnoj situaciji, davala savete u vezi deteta. Za vreme korone, kada su više meseci bili u potpunoj izolaciji sa dozvolom za izlazak od samo par sati u toku dana i samo zbog kupovine, Amalija i suprug su snabdevali namirnicama i drugim potrepštinama svoje susede jer su bili među najlmlađima i najpokretljivijima u svom naselju. Jedno vreme su morali da izdržavaju i svoje dvoje odrasle dece koja su zbog situacije ostali bez posla (sin je radio tetovaže, a ćerka u restoranu) ali nije zaboravila ni na nas. Inače Amalija i suprug nemaju svoje dece pa su pre 40-ak godina usvojili dvoje: prvo jednog dečaka, a posle nekoliko godina i devojčicu, sada već odrasle ljude.
Amalija i ja smo sada, posle nekoliko godina, kao stare prijateljice iako se ne viđamo nego samo dopisujemo i u fazi smo kada ja njoj šaljem slike zanimljivih jela koja spremam, a ona mi je na moju molbu poslala recept za kolač: Pitu od šargarepe koja je omiljeni kolač njene ćerke.
Amalijina pita sa šargarepom
