Volim da kuvam, oduvek me zanimala ta magija spremanja hrane, od mojih prvih sećanja negde od pete godine, spremanje poslastica kod komšinice kao i spremanje mojih rođendana za po tridesetak gostiju kada se hrana i ukrašavala.
To rano interesovanje za pripremu hrane (mada je bio mršavko sa nogama i rukama kao čačkalice sve do pre dve godine, do ulaska u pubertet) primetila sam i kod svog dečaka još kada je imao oko tri godine: voleo je da se igra sa činijicama i da secka pa smo mu kupili malu plastičnu dasku i nož – igračku kojom je sekao ono što je mogao: smoki i banane, ali već oko četvrte godine dala sam mu malu pravu drvenu dasku i jedan nož koji je reckast, zaobljen na vrhu i kojim ne može da se ubode i poseče ali može još uvek da seče, a nož ima više od 50 godina (zaostatak iz mamine kuhinje). I tada, kada još nisam bila sasvim svesna teškoća i detetove dijagnoze koje će me tek sačekati (tada je, oko njegove treće godine, počelo da se primećuje da postoje neka kašnjenja u njegovom razvoju) , pričala sam da će on biti moj kuvar i da će pomagati mami u kuhinji. Uskoro smo se suočili sa jednom od najtežih dijagnoza koja je mogla da nas pogodi: autizam. Neću da vam pričam kroz šta smo sve prolazili i kroz šta sve prolazimo (najteže nam pada njegova, jedno vreme učestala, a sada, hvala bogu proređena, autoagresivnost) ali živimo tako kako možemo i moramo. Dečak ne govori ali smo vremenom naučili da se prilično sporazumevamo na druge načine. Neki svetli trenuci u našim životima su upravo pripremanje hrane. U kuhinji sam ga učila životnim veštinama: pomagao mi je da spremim ručak tako što bi seckao šargarepu i razno drugo povrće. Kuhinjsko posuđe nam je postalo i način sporazumevanja kada je želeo da nam pokaže šta hoće da jede: ako bi uzeo tiganj znači pomfrit, tepsija znači pica, za voće je bilo lakše: doneo bi konkretnu voćku, nož i tanjir da mu oljuštimo i isečemo.
Sada ima 15 godina, ide u srednju Specijalnu školu i uči za pekara (imaju smer za pekara, frizera i knjigovesca, ali naravno šta bi drugo za njega nego pekar). S vremena na vreme nastavnica mi pošalje slike sa njihove prakse: vidim da se on trudi i pokušava da uradi to što mu pokazuje mada kod kuće odbija da mi pomaže kad ja spremam kiflice (učestvuje samo u tome da ih pojede) – pretpostavljam da još nije siguran u sebe jer on kod kuće često odbija da nešto uradi dok nije siguran da će to brzo i dobro da uradi.
A ja? Pa kako je njega počeo da “drma” pubertet i kad je počeo da mnogo-mnogo više i raznovrsnije da jede, ja još više uživam u kuvanju i isprobavanju recepata i ostavljanju recepata na raznim sajtovima – to mi je pored nekog svakodnevnog posla postao i hobi i način opuštanja. Ponekad je nestrpljiv, posebno kad su kolači u pitanju, da mu dam da ih proba pa se dešavalo i da mu prvo odsečem parče ili dva pa tek onda da kolač filujem šlagom i fotografišem na miru. Nadam se da će toliko napedovati da će doći dan kada će on nešto da pravi, a ja samo da fotografišem.
Inače za decu sa autizmom je karakteristično da su jako izbirljiva kada je u pitanju hrana, da hranu obavezno prvo pomirišu i da im je prihvatljiv i miris i ukus i sama struktura hrane da bi nešto jela tako da je moj dečak, moj pekar, i glavni mamin degustator, stručni savetnik i pomagač i kad on nešto prihvati da jede znam da sam dobro spremila.
