Na početku romana Andrić opisuje reku Drinu i most što spaja njene obale u Višegradu. Sve je u naglašenom dvojstu. Žitelji varošice su Srbi i Turci. Pouzdano se zna da je most podigao veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, a gradio ga je Rade Neimar, legendrni bezimeni majstor. Tu već počinju da se prepliću mit i stvarnost. Gradnju je ometala vila, kao u baladi Zidanje Skadra, samo su ovde pronađena bliznad Stoja i Ostoja, a na molbu nesrećne majke, ostavljena dva prozora da može gledati svoju nejaku decu. U centralnom stubu mosta, verovalo se da živi crni Arapin. “Kome se on obrati, taj mora da umre”. Jedne noći video je ga Hamid, mamurni hamal, ali pre će biti da je umro zbog pijanstava i hladnoće, jer je na mostu prespavao na minus 15 Celzijusa. Uzvodno od mosta na strmoj obali vide se sve po dva paralena udubljenja. Za Srbe to su otisci Šarčevih kopita kad je Kraljević Marko pobegao iz tanmovanja; za Turke – tragovi kobile bedevije Đerđelez Alije. Na levoj obali ima jedna humka. Srbi su to mesto zvali Radisavljev grob, a Turci da je na tom mestu poginuo šeh-Turhanija.
