U današnjem svetu gde se često meri sve, čini se da su hrana i piće postali još jedna oblast podložna ocenjivanju i rangiranju. Međutim, postavlja se pitanje da li je to zaista neophodno ili čak korisno.
Hrana i piće su duboko lična iskustva. Oni su prožeti kulturom, tradicijom, preferencijama i emotivnim vezama. Ono što jedna osoba doživljava kao vrhunski kulinarski užitak, druga osoba možda ne bi ni probala. Zato je ideja da se ova iskustva sabiju u numeričke ocene ili bodove veoma problematična.
Kada se hrana ili vino ocenjuju, često se gubi iz vida osnovni razlog zašto ih konzumiramo – da bismo uživali. Umesto da se fokusiramo na lična iskustva i uživanje u različitim ukusima i mirisima, često se zarobljavamo u trci za najvišim ocenama ili najprestižnijim etiketama.
Mishelinova zvezdica, na primer, postala je simbol vrhunskog kulinarskog iskustva. Međutim, to može dovesti do toga da se mnogi restorani fokusiraju na zadovoljenje kriterijuma Mishelinovih inspektora umesto na stvaranje hrane koja je zaista ukusna i zadovoljavajuća za goste.
Osim toga, ocenjivanje hrane i vina može biti pristrasno i subjektivno. Ono što jedan ocenjivač smatra izvanrednim, drugi možda neće. To ne znači da jedan od njih nije u pravu, već samo pokazuje koliko su individualni ukusi i preferencije bitni.
Umesto da se oslanjamo na ocene drugih, trebalo bi da istražujemo i eksperimentišemo sa hranom i pićem sami. Trebalo bi da razvijamo svoje nepce i stvaramo sopstvene standarde za ono što smatramo ukusnim i kvalitetnim. Samopouzdanje u sopstvene ukuse i preferencije trebalo bi da bude važnije od bilo kakvog spoljašnjeg priznanja ili rangiranja.
U krajnjoj liniji, hrana i vino su tu da nas raduju i zadovoljavaju, ne da nas stave pod lupu ocena i rangiranja. Umesto da se fokusiramo na brojke i zvezdice, trebalo bi da se fokusiramo na bogatstvo ukusa, mirisa i tekstura koji nas čine srećnima i ispunjenima. To je ono što zaista čini gastronomsko iskustvo vrednim.
U današnjem društvu često se susrećemo s osobama koje traže spoljašnje potvrde svog statusa ili identiteta. To se često manifestuje kroz nošenje brendirane garderobe i konzumiranje hrane i vina koja su visoko rangirana od strane drugih. Slično kao što se oslanjaju na brendove kako bi pokazali svoj društveni status, isto tako se oslanjaju na ocene i rangiranja kako bi potvrdili kvalitet onoga što konzumiraju.
Na primer, sajtovi poput Wine Spectator i Vivino često nude ocene vina sa izuzetnom preciznošću, dajući im poene i bodove koji se čine gotovo arbitrarnim. Često se ljudi uhvate u zamku verujući da je vino sa višim brojem bodova automatski bolje, zanemarujući svoje lične ukuse i preference. Slično tome, Taste Atlas može pružiti rangiranja hrane na osnovu subjektivnih mišljenja ljudi širom sveta, što može dovesti do toga da se određeni restorani ili jela precenjuju ili potcenjuju.
Ovaj paradoks pokazuje koliko smo kao društvo postali zavisni od spoljašnjih validacija. Umesto da razvijamo sopstvene ukuse i standarde, često tražimo potvrdu od drugih. Na taj način, postajemo poput mode koje se plaše da eksperimentišu sa sopstvenim stilom, radije sledeći trendove i brendove koji su trenutno popularni.
Ova paralela između mode i gastronomije može biti smešna, ali istovremeno i duboko simbolična. Baš kao što je nošenje brendirane garderobe pokušaj da se pokaže društveni status, tako i konzumiranje visoko rangirane hrane i vina može biti pokušaj da se dokaže sofisticiranost i fini ukus.
