Jedno sećanje iz detinjstva – možda će nekom biti korisno.
Imala sam 15-16 godina, a sestra je od mene mlađa 8 godina. Tog dana nešto smo se žestoko posvađale, ne sećam se oko čega, sada već nebitno. Svađale i galamile, nikako da prestanemo. A mama je u kuhinji spremala ručak.
U jednom trenutku, u sred svađe, pozvala nas je u kuhinju da joj nešto pomognemo. Dala nam je 2-3 glavice belog luka i rekla da ljuštimo. To nije bio ovaj današnji “kineski” beli luk od “pola kila”, nego domaći, sitan, iz naše bašte. Ko je ljuštio češnjeve takvog belog luka zna kako je to dosadan i pipav posao.
Sestra i ja smo počele da ljuštimo, skoncentrisale se na to i… smirile. Ljuštimo polako, ćutimo, hrpa očišćenih češnjeva raste, mama šparta između sudopere i šporeta. U jednom trenutku bacim pogled na šporet i osmotrim šta se kuva. Na jednoj ringli supa, sa rezancima, na druge dve ne sećam se šta, ali bila sam dovoljno odrasla i dovoljno dugo sam pomagala u kuhinji da znama da se ni u jedno od tih jela ne stavlja beli luk.
Sumnjičavo upitah majku za šta će joj beli luk, a ona oćuta. Nastavimo mi ljuštenje, ja bacim pogled po kuhinji da nema negde pečenih paprika pa će da ih beloluči mada sam takođe pomislila da uz to jelo ne idu ni belolučane paprike. Nema paprika. Opet pitam “A šta će ti ovoliki beli luk?”
Mama zastade, uzdahnu, pogleda nas i ozbiljno reče “Uopšte mi ne treba ali nisam znala kako da vas smirim.”
Onda smo zastale, pogledale se i pitale jel onda ne moramo više da ljuštimo. “Ne morate ako nećete više da se svađate”.
I od tada, kad god bi smo se sestra i ja posvađale ili isuviše žustro i glasno raspravljale, majka bi pitala “Hoćete li da čistite beli luk?” i to je bilo dovoljno da se smirimo.
Skoro je, pre nekih godinu dana, na taj način smirila i svoje unučice, devojčice moje sestre i posle im ispričala ovu priču.
