Tada je lutalo po zemlji jedno dete, siroče bez oca i majke. Siroče je žalosno lutalo i niko se o njemu nije starao, niti ga je kogod zapitao zašto je tako žalosno. Dete je bilo vrlo žalosno, ali nije moglo moglo plakati. Jer tada na svetu još nije bilo plača.
Kad je Mesec video kako siroče žalosno luta po zemlji, sažali se. I kad se spustila noć, siđe s neba. Mesec leže pred siroče na zemlju i reče:
Plači, siroče! Ali neka ti suze ne teku na zemlju, hraniteljku ljudi, da je ne uprljaju. Pusti ih neka teku na mene. Ja ću ih odneti sa sobom na nebo.
Siroče proplače. To je bio prvi plač na svetu. Prve suze pale su pa Mesec.
Mesec reče siročetu:
Dajem ti milostivo dar da te svi ljudi vole.
Kad se siroče isplakalo Mesec se opet pođe na nebo. Ali je siroče od toga dana bilo srećno, jer su ga ljudi voleli i rado mu davali ono što ga je moglo razvedriti i obradovati.
A u tamnim pegama na Mesecu vide se sve do današnjeg dana suze prvog siročeta i prve suze sveta
Alžirska bjaka
