Moja prva sećanja (imala sam oko 5 godina) iz kuhinje nisu iz kuhinje moje mame već iz kuhinje jedne, tada devojke, komšinice. Uvek kada bi spremala nešto slatko pozvala bi me da gledam. Ne sećam se da me je nudila da to jedem ali ja sam uživala da posmatram kako ona sprema i ukrašava torte. Ja sam inače bila strašno nemirno dete ali kod nje sam bila mirna kao bubica i pažljivo sam posmatrala šta radi. Sećam se kako sprema dr Oetker puding (tada je to bio jedini puding koji je postojao i pošto se uvozio nije bio baš ni jeftin): iz kartonske tanke kutije vadi belu kesicu sa pudingom i papirić sa uputstvom, a uputstvo je bilo sa crtežima. Imala je čak i mikser u doba kada je većina žena još mutila kolače ručnom žicom. Sećam se i jedne torte koju je spremala za neku svadbu: torta je bila okrugla, sa belim šamom, i ukrasila ju je ružom – obojila je jedan deo šama jarko crvenom bojom, a jedan svetlozelenom i špricem iscrtala ružu sa lišćem.
Sećanja vezana za spremanje torti i kolača iz tog doba su povezana i sa proslavama mog rođendana. Tada je retko ko slavio slavu, više po selima nego po gradu, ali su se moji rođendani do mog polaska u školu (tada mi se još nije bila rodila sestra) slavili na veliko, i za po trideset ljudi. Sa tih slavlja sećam se dve torte: torte “Ruska salata” koja mi se jako svidela i po ukusu i svojim šarenilom, i torta “Jež” – formirana u obliku ježa sa bodljama od polovina badema i očima od zrna kafe (kafa se u to doba kupovala pržena u zrnu i ručno mlela kod kuće – nemojte da računate koliko imam godina). Od slaniša se sećam nekih korpica od jaja i za to ću vam dati recept za neki dan (spremala sam ih posle Uskrsa prošle godine od jaja koja su mi ostala).
Prva torta koju sam polusamostalno pravila je, u to doba vrlo popularna, “Žito torta” za moju malu maturu. Malu maturu smo slavili u holu škole uz vojni orkestar iz obližnje kasarne. Iz svakog odeljenja javili su se dobrovoljci, neko za spremanje torte kod kuće, a neko za slaniše. Na žalost, moja torta je otišla u neko drugo odeljenje, nisu vodili računa ko je koju tortu doneo, i ja tu tortu nisam probala i nemam pojma kakva je bila.
Sledeća torta koju sam pravila (isto polusamostalno) je za polu-maturu posle druge godine srednje škole. Tada je bilo usmereno obrazovanje pa su prve dve godine bile zajedničke, a posle smo se rasturali i “usmeravali” po drugim školama. Mi smo na placu kod jednog druga spremali oproštajno druženje i za tu priliku mama i ja smo spremale fenomenalnu tortu od jagoda (možda je spremim kad stignu jagode, nisam odavno) ali smo htele da se jagode osete i u šamu (šam od belanaca) i onda je šam bio redak, a vreme junsko, toplo, i taj šam je od našeg stana do placa (nekih desetak kilometara), u kolima, cureo niz tortu, niz ruke, niz pantalone mog školskog druga koji je držao tortu dok nismo stigli da je smestimo ponovo u frižider. Ali nikome ništa nije smetalo. I torta se pojela…
