Približavanje datumu mog rođendana uvek me tera na razmišljanje šta slatko spremiti za porodicu i prijatelje. Tada se uvek setim i jednog od svojih omiljenih kolača (sada već recept stariji od 40godina, ne sećam se ni odakle mi) koji sam za vreme studija pravila skoro za svaki svoj rođendan: slatka salama koja se pravi od žumanaca, maslaca, šećera u prahu, čokolade, mlevenih oraha, badema i kokos brašna. Predivan ukus.
Studirala sam u Zagrebu(završila pre 30godina), skoro 530km daleko od kuće, živela u domu, hranila se u trpezariji u okviru kompleksa doma. Dom je imao prizemlje i dva sprata, a na međuspratovima su bili sušiona (sa veš mašinom i mašinom za sušenje rublja i svaka soba je imala raspored kada je na nju red za sušionu) i čajnu kuhinju sa sudoperom i šporetom (koji često nije bio ispravan). U sobama smo bile po tri devojke, a po dve sobe bile su spojene zajedničkim kupatilom i WC-om. U sobama je bilo zvanično zabranjeno držanje rešoa zbog opasnosti od požara i ako bi ih pronašli bili bi oduzeti i vraćani tek kad pođemo kući, kao da ih vratimo (s tim što bi obično bili vraćeni u sobu i opet skrivani). Na rešoima smo uglavnom kuvali kafu ali bi ponekad spremali i večeru, posebno subotom i nedeljom kada smo za večeru dobijali suvu hranu (trpezarija bi radila samo za doručak i ručak). Omiljena večera bio nam je sendvič iz rerne (ako je u čajnoj kuhinji bila ispravna rerna) ali smo često spremali i supu iz kesice.
Nešto slatko, čini mi se, imali smo svaki dan uz ručak,nisam baš više ni sigurna, ali za svoj rođendan želela sam da imam domaće kolače. Pošto bi paket dosta dugo putovao od moje kuće i bilo bi pitanje da li bi stigao na vreme, a ako bi stigao ranije teško je bilo očuvati namirnice svežim jer nismo imali frižidere (mada bi kada je zima hladna ponešto izdržalo spolja na prozoru 2-3dana) tako da sam ja spremala kolače u, da ne kažem kućnoj nego „sobnoj“ radinosti. I to je otprilike izgledalo ovako: jaja, kokos, šećer u prahu i bademe bih kupila, orahe sam posle raspusta u januaru donosila od kuće i čuvala ih do rođendana (naravno da nisam imala mašinu za mlevenje oraha nego sam ih mlela flašom), maslac bih obezbedila tako što bih za doručak kad imamo maslačiće za mazanje uzela potrban broj pakovanja (pošto je otprilike 2/3 studenata preskakalo doručak, nama koji smo redovno doručkovali bilo je dozvoljeno da maslaca, pakovanja džemića, čuvenog zdenka sira i slično, uzmemo koliko hoćemo), a umesto čokolade sačuvala bih kremipan (Agrokomercov proizvod) koji smo dobijali za marendu (užinu). Kolač sam spremala na rešou. Ai uvek su mi ostajala 4 belanca koje je bilo šteta baciti. E, od njih sam pravila bombice. Ne znam šta sam sve stavljala u njih ali znam da je osnovni sastojak pored belanaca bio keks sa jakom aromom limuna (takođe smo ga dobijali za marendu) i on je takođe mrvljen flašom. A jaja sam mutila ručnim mikserom: to su dve žice kao na mikseru spojene preko ručkice koju kad okrećete žice se okreću kao na mikseru. To sam pozajmljivala od ne sećam se koje koleginice.
Za rođendan bih organizovala sedeljku sa devojkama uglavnom sa mog sprata, malo čavrljale, slušale muziku i uživale u pravim domaćim kolačima. Ako bih pravila rođendan za širi krug prijateljica ponekad bih spremila i kokos rolat i tada bih sve merila pomoću šolje jer vagicu nisam imala. Rolat bi bio uvek malo slađi nego po receptu ali to nije bilo bitno.
Prošle godine, kada sam počela sa ostavljanjem recepata po raznim portalima, obično bih birala svoje omiljene i setila sam se te slatke salame koju baš dugo nisam pravila. Razmišljala sam šta da uradim sa onim preostalim belancima (sada nema onog keksa sa ukusom limuna) i pošto sam tih dana naletela na mančmelou kolač, osmislila sam da umesto slatke salame od iste smese napravim minjone koje ću da upotpunim mančmelou filom.
Minjoni sa mančmelou filom
