Kako sam rodjena u Crnoj Gori imala sam puno puta prilike da je posecujem. Uglavnom je to bilo za letnji raspust. Kada se skola zavrsi i kada se vratimo sa letovanja iz nama dragog Djenovica, pravac Nikšič.
Za Crnu Goru me veze mnogo uspomena. Ali kada govorimo o hrani i uspomenama vezanih za nju, nikada necu zaboraviti dve situacije.
Kapama
Odosmo ti mi jednog leta u posetu ujaku koji je u basti gajio razno povrce. Bilo je tu svega i svacega i kada se trebao spremati rucak, samo neko strči niz stepenice i ubere par paradijza, paprike, iskopa par krompira, donese kupus i sl. Bilo je i domacih kokosaka pa jaja svakog jutra topla, sveza tek izlegla.
Elem, jedno od povrca koje je ujak gajio bio je i raštan. Raštan jos zovu i crnogorski kupus i jako su ponosni na njega.
E tog jednog leta kada smo bili kod ujaka u gostima, majka, sva odusevljena kada je cula da ima raštana u basti samo uzviknu: “Oli ubrat raštana da napravimo kapamu?” Inace, mama je iz nekog razloga, cim bi presla granicu Crne Gore odmah i govor promenila. Ne bi vise govorila standardnim srpskim jezikom, no “Crnogorskim”. Da me pitate sto, pojma nemam ali eto. Vidju granice, vidju ijekavice.😃
Kapama se inace pravi od tog raštana, jagnjetine i raznog povrca koje se stavi u lonac i kuva dok se jagnjetina ne skuva uz dodatak zacina, naravno. “To ti je jako zdravo.” – govorili su svi. Ajd’ reko kad je zdravo, da probam. E vidi, nije proslo ni po’ sata, meni ti pripade muka od kapame i bukvalno sve povratih. I to ne jednom, no dva puta. E ogadila vam se kapama da vam se ogadi. Nikada je vise u usta stavila nijesam. Neka me izvinu moji Crnogorci ali ja tezeg jela ne pojedoh u zivotu. Kakav zeludac trebas imati za kapamu, ni dan danas mi nije jasno. Svi pojeli uredno i nikom nista, jedino meni pripalo muka. E ne vise, ni po’ jada.
Pošćenje
Ima ti tamo u Crnoj Gori jedno selo medju brdima. Zove se Pošćenje. Jednog leta smo ti bile pozvane mama i ja na nekakav parastos. E vidi, ako se nedje više cijeni mrtav čo’ek no živ, to ti je u Crnu Goru. Kada ti neko, ne daj Boze, umre, na saučešće ti dodje i čukununuk komšije iz susednog naselja. Svi doterani, važni. Muškarci, zna se. Crno odijelo i kravata, dame strogo crnina. I tako ti zaredaju da ti izjavljuju saučešce cijelo popodne propraćeno uzvišenim, herojskim hvalospevima o pokojniku. I sve ‘nako….važni. Vise i zaboraviš zašto si tu. Samo ponavljaš ‘hvala’, ……sačuvaj me Bože i sakloni. Skoro ti je isto i za parastos. Toliko naroda se okupi, k’o da je miting. Malo koga i poznaješ ali se slatko ispricate i pitate (to znači, pozdravite se) ka’ da se znate odvajkad. ‘Idi se pitaj sa Strahinjom Perovim. Red je.’ A ko je Strahinja Perov, ne bih ti znala reći.’
Za parastos se te godine na Pošćenju spremala teletina u kazanu. E vidi, ja ti sladje teletine u životu nijesam pojela. To se dinstalo u svom soku satima a kada se izdinstalo skroz se raspadalo kad se jelo. Dovoljno začinjeno, dovoljno sočno. E da nijesam otišla na taj parastos nekome koga nisam nit poznavala nit mu oči vidjela, ne bih ti ni ovu teletinu probala.
E tako ti je to u Crnu Goru. Pa ako te put nanese u Crnu Goru, vidi za tu kapamu i teletinu. Prijatno ti bilo.
Živi mi bili, dobri moji i uzdravlje. Ojha.
P. S. Slika je preuzeta sa neta.
