Kao sto rekoh u prvom delu, ovoga puta cu se pozabavati japanskom kuhinjom.
Tradicionalna japanska kuhinja ili “washoku” je samo ogledalo japanske “wa” filozofije. Znaci, kako u zivotu tako i u ishrani sve treba da bude harmonicno a to predpostavlja znanje i umece spremanja i serviranja hrane u skladu sa pravilima prirode sa akcentom na njeno odrzanje i postovanje prema istoj. Japanska kuhinja je sezonska sto znaci da se jela pripremaju koriscenjem namirnica koje su dostupne u odredjenoj sezoni. Tako su i razne ribe, na primer, dostupne za ulov u zavisnosti koje je doba godine. A to isto vazi za voce i povrce. Od zacina ne koriste mnogo toga pa je to jedan od razloga sto je njihova hrana blaga. Sto se tice nacina pripreme, naravno da koriste razne tehnike ali i to je sve umereno.
Medjutim, od kada je Japan poceo da se otvara za druge kulture, osim ribe koja je nekada bila dominantna i zapravo jedini vid mesa, da tako kazem, polako su poceli da prihvataju piletinu, svinjetinu, govedinu i junetinu (mada ne mogu da odole ni Mekdonaldsu ili KFC porcijama). Te danas imate razna jela koja u sebi sadrze bas te sastojke. Npr. cuvena i jako skupa Kobe govedina.
Da biste uopste mogli da se upustite u avanturu pripremanja japanskih jela neophodno je najpre da pripremite neke osnovne sastojke, a to su: mirin (pirincano vino), sake (mislim da svi znate sta je to), soja sos, shitake pecurke, pirincano sirce, kombu (vrsta alge), bonito pahuljice (bonito je zapravo ‘palamida’ riba koje ima na crnogorskom primorju), miso pasta (fermentisana sojina pasta) i susi pirinac, koji oni zovu japanski jer je, kako kazu, lepljiv.🤷♀️
U Japanu ima sijaset tradicionalnih jela koje mozete probati u lokalnim velikim i malim restoranima. Ali kada pitate prosecnog japanca koja jela preporucuje turisti da proba, navesce vam sledece: sushi, sashimi, razne nudle (rezance sa dodacima i topinzima), ramen, okonomijaki, takojaki, miso supa, jakitori, tempura i na kraju intrigantni nato.
Za susi i sasimi ste svi culi i mislim da nije potrebno objasnjavati. Jedina prepreka nama je sto oba jela sadrze sirovu ribu. Ali ako vam to nije problem, mozete posetiti neki od restorana sa internacionalnim menijem i barem ovim putem doziveti Japan. Imajte na umu da ako se nadjete u bas japanskom restoranu, ukazete veliko postovanje glavnom kuvaru jer je on proveo godine i godine uceci i usavrsavajuci tehniku pripreme sushija.
Nudle. Nudli ili rezanaca ima raznih: heljdinih i debelih pirincanih, koje su ujedno i najcesce, a koje se sluze u supi sa dodacima povrca uglavnom ili nekim sosom, u zavisnosti od regije.
Ramen. Ovo je mozda, pored sushija, najomiljenije jelo u Japanu a njegova priprema zahteva dosta vremena. To je vrsta supe koja u sebi osim povrca, sadrzi i dosta mesa, pogotovu svinjetine. A supa za ovo jelo se priprema dan unapred i kuva satima. Mali kuriozitet, da bi stavili do znanja glavnom kuvaru da vam se ramen dopao, slobodno srcite dok jedete. Sto vise srcete, kuvar ce biti zadovoljniji. Nama cudno, njima normalno.
Okonomijaki i takojaki su vrsta japanske brze hrane. Za okinomijaki kazu da je to vrsta deblje palacinke koja se pravi od testa, kupusa, krompira, ponekad i nekog parceta mesa. Pece se na jednoj vrsti rostilja i sluzi uz okonomijaki sos. Takojaki je slican okonomijakiju ali se umesto, npr. pileceg mesa, koristi meso oktopoda i pece se u posebnim kalupima kako bi se dobio oblik loptice. Sluzi se uz takojaki sos.
Miso supa je rekla bih ukusna i zdrava supa koja sadrzi u sebi povrce a baza joj je miso pasta. Vrlo cesto je jedu za dorucak.
Jakotori je vrsta pilecih raznjica koje mozete najcesce da sretnete u ‘izakajama’, njihovim tradicionalnim restoranima, gde se okupljaju i opustaju nakon napornog radnog dana uz casicu sake-a ili piva.
Tempura. Ovo je vrlo lako jelo i moguce ga je napraviti i kod nas. U sustini, to je razno povrce pohovano u posebnoj smesi i przeno u vrelom, dubokom ulju kako bi zadrzalo tu krckavu teksturu.
I ostaje nam ‘nato’. Rekla sam da je intrigantno jelo. A evo i zasto. Nato se pravi od fermentisane soje i ima poprilicno neugodan miris, kako kazu japanci. Cak i u samom Japanu, i u samim porodicama su podeljeni. Neki ga bas vole i cesto jedu a neki ni da ga primirisu. E sad, ako ste kulinarni avanturista, mozete sebi da priustite ovaj dozivljaj pa ako vam se dopadne, super, a ako ne…nista, probali ste.
Za koje god jelo se odlucite, imajte na umu da cete morati da koristite one stapice umesto kasike, viljuske i noza a ta vestina nije ni malo jednostavna za nauciti. Odgledajte neki tutorijal na you-tube kanalu i probajte da naucite pre nego se uputite u ovu zemlju ili odete u japanski restoran.
I ono sto bih dodala na kraju je da u japanskoj kuhinji necete naci slatkise pune secera, kremova i pavlaka. Za njih je secer bilo kog oblika, jako nezdrav i ne preporucuje se. Umesto toga ce vam ponuditi kuglice od pirinca punjene pastom od pasulja npr. A nakon toga, kao zavrsetak obroka ili dana mozda cete uzivati u ceremoniji ispijanja njihovog zelenog caja. Ritual koji ima svoja pravila, odgovarajucu opremu i sluzi kao prilika za opustanje i refleksiju s obzirom da moze da traje i do sat vremena.
Kao sto rekoh, japanskih tradicionalnih jela ima zaista mnogo i sigurno sam neko propustila ali ako sam vas ovim tekstom malo barem uvela u tajne japanske kuhinje, moja misija je ispunjena.
Ono sto bih na samom kraju rekla je da u Japanu nema gojaznih ljudi. Ako ih i ima to su zaista pojedinci i izuzeci. Tako da njihova filozofija ishrane i pristup istoj verovatno ima neku tezinu ali to cu ipak ostaviti nutricionistima i ljudima strucnijim od mene da procene.
Ostajte mi zdravo dragi moji i ‘itadakimasu’.☺
